Katedrala

Damjan i prijatelj su sedeli. Čekajući. Ni sami nisu bili svesni šta to čekaju.

Oči su im preletale sobom: bila je visoka, poput katedrale. Sa izgraviranog plafona visila su dva veličanstvena šandolijera: jedan, koji je isijavao zlatnu toplu boju punu istine; drugi koji je isijavao srebrnu boju, punu ljubavi, koja kao da zna sve misterije katedrale. Jedan bez drugog ne mogu ni postojati. Daleko nad njima, tamo gde su oni bili pričvršćeni za plafon bilo je izbušeno milijarde i milijarde rupi i rupica. One su isijavale neko svetlo. Neko svetlo sa drugog sveta. Sveta naizgled čistijeg, ali ne i nužno boljeg, od našeg. Bitno je to da tavanica nije bila crna. Samo crna.

Žice. Toliko neprimetne. Držale su poput vodeničaste magle nestvarne tapiserije. Motivi na tapiserijama su negde bili krajnje jednostavni. Negde  drugde kao da su prikazivani rukom genija. 

Zidovi... sadržali su prozore nebitnih veličina i oblika. Iza prozora dopirala je neka isijavajuća, tajanstvena, nekome bi se možda učinilo i divno neodoljiva, tama: čekala je, dozivala je da se neko uspentra kroz prozor i izađe napolje... da je upozna. Čeka, doziva, moli... već vekovima... Svi, u stvari, zakoračimo u nju. Pre ili kasnije.

Pod je bio ispunjen rupama. Ali, ne onakvim kakvim je bio ispunjen plafon. Čak, može se reći da je pod bio ispunjen zapravo rupičastim otvorima kroz koje je prodirala, ponovo, tama. No, ne onakva tama koja je dopirala kroz prozore. Ta tama je krila tajne. Ne one bezazlene male tajne... Činilo im se nekakve loše tajne, zle tajne...

Zašto su uopšte Damjan i prijatelj sigurni da je sve tako kako oni vide? Možda je i drugačije... Nisu oni, ipak, merodavni da budu sigurni da je to sve tako kako su oni zaključili da je.